Integracija bez asimilacije — može li čovek pripadati na dva mesta?

Mnogo ljudi koji žive u inostranstvu oseća isti unutrašnji konflikt: koliko treba da se prilagodimo da bismo pripadali?

Mislim da se često ideja o integraciji pogrešno predstavlja. Naime, deluje kao da čovek mora potpuno da izbriše deo sebe da bi bio prihvaćen.

Ali ja ne verujem u to.

Verujem da je moguće izgraditi život u drugoj zemlji, poštovati njena pravila, kulturu i način života — a istovremeno ostati povezan sa svojim poreklom.

Ljudi retko kada imaju samo jedan identitet, posebno ne danas.

Vidim mnogo porodica u Švajcarskoj koje uspevaju da spoje oba sveta: deca govore više jezika, odrastaju sa različitim kulturama i uče da budu na svome na više mesta istovremeno.

Naravno, nije uvek jednostavno. Nekada postoji osećaj da nisi potpuno „ni tamo ni ovde“. Ali možda upravo iz tog iskustva nastaje jedna posebna širina.

Mislim da kultura ima veliku ulogu u tome. Kroz muziku, film, pozorište i zajednicu ljudi osnažuju osećaj pripadnosti, a taj osećaj ne mora biti vezan samo za jednu kulturu.

Na našim događajima fokus nije samo na zabavi, mada je ona uvek prisutna. Ali, dok se zabavljate, vi istovremeno sebi (i svojoj deci) omogućujete čvrstu povezanost sa jednom važnom stranom svog identiteta.

— Evica