Zašto ljudi sa Balkana tako često odlaze, a tako teško prestanu da misle o njemu

Kada dugo živite van zemlje iz koje ste došli, odnos prema njoj postane složeniji nego što ste zamišljali na početku. Udaljenost ponekad izoštri pogled, a ponekad ga zamagli nostalgijom. Vesti čitamo drugačije, promene primećujemo u naletima kada dođemo u posetu, razgovaramo sa ljudima koji su ostali i pokušavamo da iz njihovih svakodnevnih priča razumemo ono što statistika nikada ne može potpuno da objasni.

Posle više od trideset godina života u Švajcarskoj često razmišljam o tome koliko se promenio moj pogled na Srbiju i region iz kojeg dolazim. Kada ste mladi i odlazite, najčešće vas vode vrlo konkretne stvari: posao, studije, ljubav, sigurnost ili želja da pokušate nešto drugo. Tek kasnije počnete da postavljate veća pitanja o tome zašto iz nekih društava generacije ljudi odlaze, zašto se u druga vraćaju i šta mora da postoji da bi čovek mogao da planira budućnost bez stalnog osećaja da mu je jedina ozbiljna opcija negde drugde.

O ekonomiji se mnogo govori kroz brojke. Rast, prosečna plata, javni dug, investicije i rang-liste mogu da nam kažu mnogo, ali svakodnevni život ima svoje pokazatelje. Koliko dugo mlada osoba mora da radi da bi mogla samostalno da živi? Da li veruje da će trud i znanje biti nagrađeni? Može li porodica da planira narednih pet godina? Koliko ljudi odlazi jer želi avanturu, a koliko zato što ne vidi prostor za sebe? Takva pitanja su istovremeno ekonomska, društvena i veoma lična.

Zato mi je privukla pažnju knjiga „Mit o balkanskom tigru“ Ognjena Radonjića i Ivana Ostojića. Knjiga se bavi ekonomskom i društvenom stvarnošću Srbije, poslednjim decenijama razvoja i razlikom između optimističnih javnih narativa i strukturnih problema koje autori vide iza njih. Objavljena je 2025. godine, a već je došla do više izdanja i otvorila rasprave koje očigledno zanimaju mnogo širi krug ljudi od profesionalnih ekonomista.

Meni je posebno zanimljivo kada se ekonomija prevede na jezik koji možemo da povežemo sa sopstvenim životom. Čovek ne mora da bude ekonomista da bi razumeo šta znači kada mu dete razmišlja o odlasku, kada prijatelji godinama čekaju stabilan posao ili kada obrazovanje, zdravstvo i institucije ne daju osećaj sigurnosti koji očekujemo. Isto tako, važno je razgovarati o tome šta funkcioniše, gde postoje mogućnosti i koje promene bi zaista mogle da naprave razliku.

Život u Švajcarskoj nas ne čini automatski boljim posmatračima Balkana. I ovde možemo da idealizujemo sistem u kojem živimo ili da iz daljine pojednostavimo probleme ljudi koji su ostali. Ali poređenje dve sredine ponekad otvori korisna pitanja. Počnemo da primećujemo koliko institucije utiču na svakodnevicu, koliko je poverenje važno za društvo i koliko su ekonomski faktori ipak važni čoveku koji pokušava da napravi normalan plan za svoj život.

Zbog toga mi se čini da o ovakvim temama treba razgovarati uživo, posebno u dijaspori. Ljudi koji žive u Švajcarskoj nose vrlo različita iskustva. Neko je otišao pre četrdeset godina, neko pre četiri meseca. Neko bi se sutra vratio, neko je ovde izgradio ceo život, a neko i dalje svakog leta kaže da će „jednog dana“ ponovo živeti tamo odakle je došao. Svi iz različitih uglova gledamo isto pitanje: kakvo društvo ostavljamo generacijama koje dolaze?

Upravo o tome ćemo 25. oktobra u 19:00 razgovarati u Weisser Saalu Volkshaus Zürich na književnoj večeri i podijumu posvećenom knjizi „Mit o balkanskom tigru“. Želim da to bude razgovor u kojem knjiga služi kao polazište za pitanja koja mnogi od nas već dugo nose. Volela bih da publika dobije prostor da čuje argumente, postavi pitanja i možda izađe sa jasnijom slikom o temi koja se često izgubi između političkih slogana i porodičnih razgovora.

Meni je ovakva vrsta događaja važna upravo zato što dijaspora ne treba da bude samo publika za priče koje dolaze sa Balkana. Imamo iskustvo života u drugačijem sistemu, poznajemo i prednosti i frustracije života ovde i možemo da doprinesemo razgovoru koji je ozbiljniji od poređenja plata ili komentara na društvenim mrežama.

Balkan je za mnoge od nas ostao mesto kojem se vraćamo i onda kada više tamo ne živimo. Vraćamo se ljudima, jeziku, hrani, muzici i uspomenama, ali i pitanjima o tome zašto neke stvari decenijama teško menjamo. Možda upravo zbog te emocionalne veze imamo dodatnu odgovornost da o njima razgovaramo trezveno, sa činjenicama i spremnošću da čujemo mišljenje koje se razlikuje od našeg.

— Evica