Noć kada ceo Cirih postaje muzej

Postoje mesta pored kojih godinama prolazimo i uvek pomislimo: ući ću neki drugi put. U Cirihu ih ima mnogo. Muzej koji gledamo iz tramvaja, mala galerija u ulici kojom često prolazimo, zgrada čije ime znamo, a nikada nismo proverili šta se iza njenih vrata zapravo nalazi. Svakodnevica čini da ono što nam je dostupno postane gotovo nevidljivo, pa nam ponekad treba poseban povod da sopstveni grad pogledamo očima nekoga ko je u njega tek stigao.

Zato mi je Lange Nacht der Zürcher Museen jedan od dražih ciriških događaja početkom jeseni. Ove godine održava se u subotu, 5. septembra, od ranih večernjih sati pa sve do duboko u noć. Grad tada dobije sasvim drugačiji kulturni ritam: muzeji produže radno vreme, pripreme posebne programe, vođenja, razgovore, muziku i sadržaje koji se ne događaju tokom obične posete. Ideja da u jedan muzej uđete u šest popodne, a iz nekog sasvim drugog izađete posle ponoći već sama po sebi menja način na koji doživljavamo ta mesta.

Muzeji su mi oduvek bili zanimljivi upravo zbog toga što od nas ne traže isti oblik pažnje kao pozorište ili film. Na predstavi sedimo do kraja, u bioskopu pratimo priču od prve do poslednje scene, dok kroz muzej možemo da prolazimo sopstvenim tempom. Pred jednom slikom možemo ostati dvadeset minuta, a pored sledećih deset proći gotovo bez zaustavljanja. Nekada nas privuče umetničko delo, nekada priča o predmetu, a ponekad samo prostor u kojem se nalazimo. Niko nam ne može propisati šta mora da nas dotakne.

Lange Nacht mi se dopada i zato što ruši onu malu nelagodu koju mnogi ljudi još imaju pred savremenom umetnošću. Često čujem rečenicu da neko „ne razume" umetnost i zato ne ide u muzeje. Kao da pred slikom postoji tačan odgovor koji moramo pronaći. Naprotiv, iskustvo je mnogo zanimljivije kada sebi dozvolimo da nešto jednostavno pogledamo i vidimo šta će se dogoditi. Može nam se dopasti, može nas iznervirati, može nas ostaviti potpuno ravnodušnim. Sve su to legitimne reakcije.

Ovogodišnji program daje mnogo razloga da se krene bez velikog plana. Migros Museum für Gegenwartskunst, na primer, priprema program koji uključuje porodično vođenje, višejezično pripovedanje, koncert i kasnonoćne obilaske. Stadtgärtnerei tokom svoje „Lange Nacht mit allen Sinnen" poziva posetioce da kroz mirise, biljke, noćne staklenike i čak virtuelno iskustvo sveta slepih miševa prirodu dožive svim čulima. Upravo su takve stvari dobar podsetnik da muzej odavno nije samo tiha sala u kojoj stojimo na pristojnoj udaljenosti od eksponata.

Kada živite dugo u jednom gradu, lako je razviti rutinu posećivanja uvek istih kulturnih mesta. Znamo svoje bioskope, pozorišta i muzeje, vraćamo se tamo gde nam je prijatno i sve ređe rizikujemo sa nečim o čemu ništa ne znamo. Meni je zato ova noć simpatična kao mali kulturni izazov: izabrati bar jedno mesto na kojem nikada nismo bili. Možda će nam postati novo omiljeno mesto, a možda ćemo posle pola sata zaključiti da ipak nije za nas. I jedno i drugo je bolje od toga da godinama prolazimo pored zatvorenih vrata i obećavamo sebi da ćemo jednom ući.

Posebno bih roditeljima preporučila da pogledaju programe namenjene porodicama. Deca muzej često doživljavaju mnogo slobodnije od odraslih. Ne brinu o tome da li nešto dovoljno poznaju, postavljaju direktna pitanja i bez problema kažu da im je neka slika čudna. Kada im kultura od malih nogu postane prostor radoznalosti, a ne mesto u kojem moraju da budu posebno ozbiljni, velika je šansa da će joj se kasnije vraćati rado i svojom voljom.

Septembar je u Cirihu ionako mesec u kojem se grad polako vraća iz letnjeg raspoloženja u kulturnu sezonu. Večeri postaju malo hladnije, ljudi se vraćaju sa odmora, otvaraju se nove izložbe i programi, a kalendar se ponovo puni. Lange Nacht je lep način da taj prelaz započne bez žurbe: izađemo u grad, uđemo u nekoliko prostora u koje možda inače ne bismo ušli i dozvolimo sebi da nas nešto iznenadi.

Ako se 5. septembra nađete u Cirihu, moj savet je da ne pokušavate da vidite sve. Izaberite dva ili tri mesta, ostavite između njih dovoljno vremena za šetnju i razgovor i nemojte pretvoriti kulturnu noć u maraton. Najlepše stvari koje ponesemo iz muzeja često su sasvim male: jedna slika koju kasnije pokušavamo da opišemo nekome ko nije bio sa nama, neobična priča kustosa ili osećaj da smo u gradu koji poznajemo pronašli još jedan prostor za koji nismo znali da postoji.

— Evica