Prvi školski dan između dva jezika

Krajem avgusta u Cirihu desi se jedan prepoznatljiv momenat. Letnji ritam grada još nije sasvim nestao, dani su i dalje dugi, terase pune, a onda se jednog ponedeljka na tramvajskim stanicama pojave novi rančevi, pomalo preveliki za mala leđa, roditelji koji pokušavaju da izgledaju opuštenije nego što se osećaju i deca koja prvi put kreću putem koji će im narednih godina postati sasvim običan. Školska godina u kantonu Cirih ove godine počela je 17. avgusta, pa bih svim našim školarcima, onima koji su tek krenuli u prvi razred i onima koji već dobro poznaju školska zvona, od srca poželela srećan početak.

Polazak u školu uvek me podseti na to koliko se život jedne porodice promeni kada dete zakorači u svoj novi svet. Odjednom se u kuću useli raspored časova, razgovara se o učiteljima i drugarima, o domaćim zadacima, sportu, izletima i svemu onome što će dete vrlo brzo početi da doživljava kao svoj život, odvojen od života roditelja. Za porodice koje u Švajcarskoj žive između dva jezika tome se pridružuje još jedno pitanje o kojem se često govori tek kada shvatimo da je dete na nemačkom počelo da odgovara brže nego na jeziku koji sluša kod kuće.

To mi je posebno zanimljivo jer se maternji jezik u porodicama u dijaspori često posmatra kroz konkretno znanje: koliko dete pravilno govori, da li ume da čita ćirilicu ili latinicu, da li pravi gramatičke greške i koliko reči poznaje. A meni se čini da je mnogo važnije razmišljati o tome šta taj jezik detetu jednog dana omogućava. Omogućava mu da bez prevodioca razgovara sa bakom i dedom, da razume porodičnu šalu, da ode kod rođaka i ne oseća se kao gost, da pročita knjigu ili pogleda predstavu na jeziku na kojem su odrasli njegovi roditelji. U jeziku ostaju ton, humor, nežnost i čitav jedan porodični svet koji je veoma teško prevesti.

Deca koja odrastaju u Švajcarskoj imaju veliku privilegiju da vrlo rano nauče kako izgleda živeti sa više jezika. U školskom dvorištu mogu da čuju nemački, švajcarsko-nemački, italijanski, albanski, portugalski, srpski, hrvatski, bosanski i još mnogo jezika. To je njihova svakodnevica i često mnogo prirodnija nego što odrasli zamišljaju. Ipak, jezik koji se govori kod kuće traži malo više pažnje jer nema istu podršku škole, udžbenika, prijatelja i svakodnevnog okruženja. Ako ga svedemo samo na roditeljsko ispravljanje i strah od greške, lako postane još jedna (neprijatna) obaveza. Ako ga povežemo sa ljudima, pričama, muzikom, knjigama, putovanjima i druženjem, dete dobija razlog da ga zadrži i razvija.

Zato mi se dopadaju inicijative koje deci daju prostor da naš jezik dožive izvan porodične kuhinje. Škola Zmaj u Cirihu upravo je jedno od takvih mesta. Roditeljima koji žele da njihova deca neguju srpski jezik i vezu sa kulturom iz koje porodica dolazi vredi skrenuti pažnju na njihovu ponudu. Meni je u tome posebno važno to što dete vidi da nije jedino koje kod kuće govori drugačije nego u školi. Odjednom je taj jezik i jezik druge dece, igre, druženja i zajedničkog iskustva, a to menja njegovu poziciju u životu deteta.

Posle više od trideset godina života u Švajcarskoj često razmišljam o tome šta zapravo znači integracija kada čovek ovde provede najveći deo svog odraslog života. Meni nikada nije značila odricanje od jednog sveta da bi se pripadalo drugom. Mnogo mi je bliža ideja da čovek vremenom nauči da u sebi nosi oba, sa svim njihovim razlikama. Švajcarska me je naučila mnogo toga o organizaciji, odgovornosti, zajednici i poštovanju različitosti, dok je jezik na kojem sam odrasla ostao mesto na kojem neke emocije i dalje najlakše nalaze pravu reč. Sigurna sam da će se sa mnom složiti i mnogi moji vršnjaci koji žele isto za svoju decu.

Zato bih na početku ove školske godine roditeljima poželela malo manje brige oko savršenstva, a deci mnogo radoznalosti. Biće pogrešnih padeža, nemačkih reči ubačenih tamo gde ih najmanje očekujemo i odgovora na nemačkom na pitanje postavljeno na srpskom. Sve je to deo života između jezika. Važno je da razgovor ostane živ i da dete uz taj jezik veže osećaj da mu pripada jedan dodatni svet.

— Evica