Šta sam od Švajcarske naučila o kulturi

Svake godine kada se približi 1. avgust, u Švajcarskoj je primetna posebna atmosfera. Zastave se pojavljuju na balkonima, gradovi i sela pripremaju proslave, porodice planiraju zajedničke ručkove, a uveče se nebo iznad jezera pretvori u pozornicu vatrometa. To je dan kada Švajcarska slavi svoje postojanje i vrednosti na kojima je izgrađena.

Tih dana često me prijatelji pitaju kako je živeti između dve zemlje. Posle više od trideset godina u Švajcarskoj odgovor više nije jednostavan. Čovek vremenom shvati da dom nije samo mesto na kojem je rođen. Dom postane i mesto na kojem radi, stvara, odgaja decu, gradi prijateljstva i polako počinje da razumeva način na koji društvo diše.

Kada sam prvi put došla u Švajcarsku, nisam razmišljala o kulturi. Iskreno, imala sam mnogo važnija pitanja. Kako naučiti jezik? Kako pronaći svoje mesto? Kako razumeti pravila koja niko ne objašnjava, a svi ih nekako znaju? Kao i većina ljudi koji se sele u novu zemlju, bila sam usmerena na svakodnevicu. Tek mnogo kasnije počela sam da primećujem stvari koje ne pišu ni u jednom vodiču za doseljenike.

Jedna od njih bio je odnos prema kulturi.

Ne mislim pritom samo na velike muzeje, opere ili pozorišta po kojima je Švajcarska poznata. Ono što me je mnogo više fasciniralo bio je način na koji kultura ovde prirodno ulazi u svakodnevni život. Nije rezervisana za posebne prilike, niti je nešto što se planira mesecima unapred. Ljudi posle posla svrate na koncert, vikendom odu na izložbu, decu od malih nogu vode u pozorište, a leti čitavi gradovi žive kroz festivale na trgovima, u parkovima ili pored jezera.

U početku mi je to bilo neobično. Dolazim iz sredine u kojoj se odlazak u pozorište često doživljava kao događaj. Obučeš se malo lepše, organizuješ društvo, možda odeš na večeru pre predstave. To je izlazak koji se razlikuje od ostalih. Ovde sam, međutim, upoznala ljude kojima je odlazak na predstavu bio jednako prirodan kao odlazak u prodavnicu ili šetnja gradom. Niko od toga nije pravio veliki događaj. Upravo u tome bila je njegova lepota.

Vremenom sam počela da razumevam da kultura nije nešto što društvo finansira zato što lepo izgleda u statistici. Ona postoji zato što povezuje ljude. Kada zajedno sedimo u publici, potpuno je nevažno čime se bavimo, koliko zarađujemo ili odakle dolazimo. Na sat ili dva postajemo ista publika. Smejemo se na istim mestima, ćutimo u istim trenucima i zajedno aplaudiramo ljudima na sceni. U vremenu u kojem se toliko govori o razlikama među ljudima, kultura nas uporno podseća na ono što nam je zajedničko.

Mislim da sam upravo zbog toga pre više od trideset godina poželela da i mi imamo svoje mesto okupljanja. Kada je nastao HELSE, iskreno, nisam razmišljala o tome da gradimo kulturnu instituciju. Želela sam da naši ljudi imaju priliku da pogledaju predstavu na maternjem jeziku, da odslušaju koncert umetnika uz koje su odrasli ili da zajedno pogledaju film koji se kod kuće već uveliko komentariše. Danas, kada pogledam unazad, shvatam da smo radili mnogo više od toga.

Gradili smo zajednicu.

Švajcarska me je naučila još jednoj važnoj stvari. Kultura ne mora da bira između lokalnog i međunarodnog. Ovde je potpuno prirodno da iste nedelje odete na predstavu švajcarskog autora, poslušate koncert afričkog benda ili pogledate film iz Bosne i Hercegovine. Ljudi su radoznali i otvoreni za ono što dolazi iz drugih kultura. To me je ohrabrilo da i kroz HELSE razmišljamo šire. Nismo želeli da budemo mesto nostalgije, već mesto susreta. Mesto na kojem kultura iz regiona postaje deo kulturnog života Švajcarske.

Možda je upravo zato leto moje omiljeno godišnje doba. Literaturfestival Zürich, Theater Spektakel, bioskopi pod otvorenim nebom, koncerti u parkovima… Svaki od tih događaja podseti me koliko je važno da kultura bude dostupna svima. Ne samo onima koji redovno posećuju pozorišta, već i porodicama koje će slučajno zastati, turistima koji će iz radoznalosti kupiti kartu ili deci koja će prvi put videti predstavu i možda se baš tog dana zaljubiti u umetnost.

Često razmišljam o tome kako bi izgledao naš grad kada bismo iz njega izbrisali sva ta mesta susreta. Bez pozorišta, biblioteka, festivala, bioskopa, koncerata i muzeja. Bio bi to možda i dalje uređen grad, ali sigurno ne bi bio isti. Kultura ne rešava sve probleme jednog društva, ali ga čini toplijim, otvorenijim i humanijim.

Zato svakog 1. avgusta, dok Švajcarska slavi svoj rođendan, pomislim koliko sam zahvalna što živim u zemlji koja kulturu ne doživljava kao trošak, već kao ulaganje u ljude. To je možda najvrednija lekcija koju sam ovde naučila i jedna od retkih koju bih volela da ponesem sa sobom gde god da me život odvede.

— Evica