Zašto se svakog leta vraćam na Theater Spektakel

Nekoliko sati posle predstave Multitud uhvatila sam sebe kako razmišljam samo o ljudima koje sam srela na putu do pozorišta, o porodicama koje su sedele na travi uz jezero, o deci koja su trčala između štandova sa hranom i o starijem bračnom paru koji je, držeći se za ruke, strpljivo čekao početak neke druge predstave.

Možda baš zato svake godine dolazim na Theater Spektakel.

Naravno da me zanimaju predstave. Zbog njih i kupim kartu. Ali svaki put kada odem kući shvatim da sam sa sobom ponela mnogo više od jedne pozorišne večeri.

Ovaj festival ima neobičnu sposobnost da vas uspori. Čim siđete prema Landiwiese, grad kao da ostane nekoliko koraka iza vas. Ljudi više ne žure prema sledećem sastanku, telefoni se ređe gledaju, a razgovori postaju duži. Nekome ko prvi put dolazi možda će izgledati kao običan letnji festival uz jezero. Meni se već godinama čini da je to jedno od retkih mesta na kojem kultura nije odvojena od svakodnevnog života, nego je njegov prirodan nastavak.

To se najbolje vidi upravo u publici. Ovde ne dolaze samo ljudi koji redovno posećuju pozorišta. Za istim stolom sede studenti, porodice sa malom decom, penzioneri, turisti i ljudi koji su, verovatno sasvim slučajno, odlučili da prošetaju uz jezero i ostanu malo duže. Niko ne proverava da li ste dovoljno upućeni u savremeni teatar da biste se ovde osećali dobro. Dovoljno je da budete radoznali.

To mi se oduvek dopadalo kod Švajcarske. Kultura se ovde retko predstavlja kao nešto što pripada uskom krugu ljudi. Naprotiv, čini mi se da se ulaže mnogo truda da bude dostupna što većem broju građana. Theater Spektakel je možda jedan od najboljih primera za to. Program okuplja umetnike iz različitih delova sveta, ali istovremeno ostavlja dovoljno prostora da festival bude mesto na kojem ćete provesti celo popodne, čak i ako tog dana ne pogledate nijednu predstavu.

Dok sam sedela tamo, pomislila sam kako često zaboravimo da kultura nije samo ono što se događa na sceni. Ona počinje mnogo ranije, još kada odlučimo da izdvojimo jedno popodne za nešto što neće doneti nikakvu praktičnu korist. Nećemo zbog toga brže završiti posao, zaraditi više novca niti rešiti svakodnevne obaveze. Ipak, kući ćemo se vratiti sa osećajem da smo proveli vreme koje nas je na neki način obogatilo.

Možda upravo zbog toga već godinama pokušavam da i kroz HELSE organizujemo događaje koji nisu samo predstava ili koncert. Naravno da želimo da publika uživa u programu, ali jednako mi je važno ono što se događa pre početka i posle završetka. Volim kada ljudi ostanu još malo u foajeu, kada se upoznaju, razmene preporuke za knjige ili predstave i dogovore se da se ponovo vide na nekom narednom događaju. Tada imam osećaj da smo uradili nešto više od organizacije kulturne večeri.

Kada me neko pita da li vredi otići na Theater Spektakel, nikada ne odgovaram nabrajanjem predstava. Kažem da vredi otići zato što ćete teško pronaći drugo mesto na kojem se na tako prirodan način susreću različiti jezici, generacije, umetničke forme i ljudi koji verovatno nikada ne bi seli za isti sto da nije bilo jednog letnjeg festivala.

Ako budete imali vremena, nemojte planirati samo predstavu. Dođite ranije. Prošetajte uz jezero. Sedite na travu. Popijte kafu ili pojedite nešto na jednom od štandova. Osluškujte jezike koji se mešaju oko vas i posmatrajte kako se grad polako pretvara u veliku otvorenu pozornicu. Čak i ako vas neka predstava ne oduševi, vrlo je moguće da ćete kući otići sa utiskom da ste bili deo nečega što se teško može opisati programom ili festivalskom brošurom.

— Evica