Život između dve kulture — kako da ne izgubiš ni jednu

Kada dugo živite u inostranstvu (kao ja), vremenom počnete da primećujete kako se čovek menja tiho. Usvajate nove navike, novi ritam života, novi način razmišljanja. Neke stvari postanu lakše, neke sigurnije, organizovanije.

Ali istovremeno, negde u vama ostaje i ono „odakle ste": jezik, mentalitet, humor, muzika, mirisi hrane. Način na koji ljudi sede zajedno po nekoliko sati i pričaju bez gledanja na sat.

Mislim da ljudi u dijaspori često žive između dve kulture, te da je najveći izazov naučiti kako da ne izgubite ni jednu. Ne verujem da integracija mora da znači brisanje identiteta. Naprotiv, mislim da čovek može voleti zemlju u kojoj živi, poštovati njen sistem i način života, a istovremeno sačuvati svoje poreklo.

Vidim to i na našim događajima. Ljudi dolaze jer žele taj osećaj poznatog, da čuju svoj jezik, da se nasmeju humoru koji razumeju bez objašnjavanja, da makar na jedno veče ne moraju da prevode sebe.

Posebno razmišljam o mlađim generacijama koje odrastaju između dva sveta. Njima često nije lako. Kod kuće jedna kultura, napolju druga. Jedan jezik u porodici, drugi u školi. I baš zato mislim da je važno da osećaju obe strane svog identiteta kao bogatstvo, a ne kao konflikt. Iz mog iskustva, jedno ne treba da isključuje drugo.

Kultura tu ima ogromnu ulogu. Filmovi, predstave, koncerti, druženja — sve su to mali mostovi između života koji smo ostavili i života koji danas gradimo.

Možda baš zato događaji na našem jeziku u dijaspori nose toliku emociju. Oni nas podsete da ne moramo birati samo jednu stranu sebe.

— Evica