Jedan razgovor koji nisam želela da se završi

Postoje večeri zbog kojih izađete iz kuće sa jasnim planom, a vratite se sa mislima koje niste očekivali. Meni se to dogodilo pre nekoliko dana na Literaturfestivalu Zürich.

Otišla sam u Stari botanički vrt iz radoznalosti. Želela sam da čujem Georgija Gospodinova uživo, da vidim kako govori kada između njega i publike više nema korica knjige ni prevodioca koji bira svaku reč. Činjenica da se radi o jednom od trenutno najznačajnijih autora u Evropi, dobitniku Bukerove nagrade, nije mi bila od presudne važnosti.

Već pri samom ulasku u vrt bilo mi je jasno zašto se ovaj festival razlikuje od mnogih drugih kulturnih događaja. Ne dočekuju vas velika bina, reflektori ili osećaj da ste došli na spektakl. Dočekuju vas drveće, mir, ljudi koji polako pronalaze svoja mesta i razgovori koji se vode gotovo šapatom, kao da svi osećaju da ovde nije potrebno govoriti glasno da bi vas neko čuo.

U vremenu u kojem stalno jurimo, retko sebi dozvoljavamo luksuz da sat i po jednostavno sedimo i slušamo. Ne ekran. Ne podkast koji će usput pratiti vožnju ili kuvanje. Čoveka. Njegove misli, pauze, nesigurnosti i način na koji traži pravu reč. Upravo zbog toga volim ovakve festivale. Oni nas podsete da razgovor nije izgubio svoju vrednost, samo smo ga mi pomalo zapostavili.

Gospodinov je govorio o svojoj novoj knjizi Baštovan i smrt. Zapravo, govorio je o ocu, o starenju, o trenucima za koje mislimo da su sasvim obični dok se događaju, a tek mnogo kasnije shvatimo da su postali naše najvažnije uspomene. Nije to bio razgovor koji pokušava da impresionira publiku velikim mislima. Naprotiv, sve je bilo gotovo nežno, bez želje da se ostavi utisak. I upravo zbog toga, bili smo impresionirani.

Dok sam ga slušala, nekoliko puta sam uhvatila sebe kako uopšte ne razmišljam o knjizi. Misli su mi odlazile mnogo dalje. Setila sam se razgovora koje sam vodila sa svojom mamom, nekih pitanja koja nikada nisam postavila i onih sitnica koje čovek u mladosti smatra nevažnim. Tek kada prođu godine, shvatimo da se život ne pamti po velikim događajima, već po načinu na koji je neko sipao kafu, po bašti koju je uređivao svakog proleća ili po rečenici koju je izgovarao toliko često da nam je nekada išla na živce, a danas bismo dali mnogo da je još jednom čujemo.

Možda upravo zato dobra književnost ne poznaje granice. Gospodinov piše iz Bugarske, ja živim između Srbije i Švajcarske, ljudi oko mene dolazili su iz različitih zemalja, a ipak sam imala utisak da svi slušamo istu priču. Nemamo isto poreklo, ali svi imamo nekoga koga volimo, nekoga ko stari i nekoga za koga se plašimo da će jednog dana ostati samo u sećanju.

To je ono što me uvek iznova fascinira u kulturi. Ona pruža priliku da u tuđoj priči prepoznamo svoju i da je vidimo na drugačiji način.

Možda je baš zato publika te večeri tako pažljivo slušala. Nije bilo mnogo pogleda ka telefonu, nije bilo nestrpljenja ni one potrebe da sve odmah fotografišemo. Ljudi su jednostavno bili prisutni. Danas mi se to čini gotovo luksuzom. Biti potpuno prisutan na jednom mestu, sa jednim čovekom koji govori i stotinama ljudi koji slušaju.

Često razmišljam o tome šta zapravo nosimo kući posle nekog kulturnog događaja. Organizujem predstave već više od dvadeset godina i znam koliko energije stoji iza svake izvedbe, svakog koncerta ili filmske projekcije. Naravno da nam je drago kada je sala puna i kada publika izlazi zadovoljna. Ali najlepši kompliment nije aplauz. Najlepši kompliment je kada vam neko nekoliko dana kasnije kaže: „Još uvek razmišljam o onome što sam čuo.“

Mislim da je to jedino merilo koje je zaista važno.

Na povratku kući nisam odmah otvorila telefon. Nisam ni požurila da nekome prepričam šta sam slušala. Bilo mi je potrebno malo tišine, neke misli su lepše dok još nisu izgovorene. Hodala sam uz Limat i razmišljala koliko nam je svima potrebno više ovakvih večeri. Večeri koje nas ne zabavljaju po svaku cenu, već nas podsete da zastanemo.

Možda upravo zato svake godine odvojim vreme za Literaturfestival Zürich. A ove godine me je Jelena Angelovski posebno podstakla da baš ovog pisca ne propustim. Nisam zažalila, naprotiv. Georgi Gospodinov i Gesa Schneider, njegova odlična sagovornica, otvorili su mi mnogo novih pitanja i tema i ostavili me bogatijom za iskustvo jednog divnog razgovora.

Ako ove godine niste stigli da budete tamo, nemojte misliti da ste nešto propustili zauvek. Razgovori sa festivala dostupni su i online i iskreno verujem da vredi izdvojiti jedno letnje veče za njih. Ne zato što ćete pročitati ili čuti nešto što već ne znate, već zato što ćete možda, kao i ja, zatvoriti računar i još neko vreme sedeti u tišini.

A to je, u svetu koji neprestano traži našu pažnju, možda najveći dar koji nam kultura danas može dati.

— Evica